Да бисмо што боље схватили значај шабачког хиподрома, морамо се вратити на почетак 19. века и два чувена Српска устанка. У Подрињу је, 1810, боравио одред Козака, под командом капетана Никића. Они су донели пуно новина и ратних вештина на коњима. Све што се у тим временима догађало, имало је велики утицај на каснији развој коњарства и коњичког спорта у Шапцу и околини.
После Првог устанка, народ српски опет устаје, 1815. године, и Србија, нешто мања, долази до полусамосталности. У то време, Шабац је имао срећу да у њега долази Јеврем, једини писмен међу Обреновићима. Млад, надарен, човек широких погледа, важио је за најпросвећенијег Србина свог времена. Његов боравак и живот у граду на десној обали Саве, учинио је од Шапца најнапредније место, које је многима служило за узор и изазивало завист чак и његовог брата кнеза Милоша. У Шабац је стигао у марту 1816. године. Варош је затекао у рушевинама и згариштима. Ваљало ју је подизати изнова и мало измаћи од бара и ближег домета турских топова. Затим, ваљало је Шапцу дати модеран основ за развој. Господар Јеврем се постарао да варош постави на две осовине, које се секу скоро под правим углом, и да град добије четири главне и праве улице, данашње: Јевремова, Карађорђева, Масарикова и Цара Душана. Према њима су формиране све остале. Шабац је, дакле, прва варош у Србији која је добила регулациони план. Тако европски орјентисан и уређен, био је предодређен за развој. Убрзо је почео да се опоравља и изграђује из рушевина. Од ратне пустоши, опорављају се богата Мачва и плодна Посавина, главни произвођачи хране у шабачкој регији. Како се варош развијала и напредовала, трговина — која је, дотле, преко Саве преносила само оружје — транспортује и друге производе те у Шабац пристиже и друга роба, а са њом и злато. Злато није само лежало у кућама богатијих Шапчана; његов сјај и вредност почели су да утичу на свеукупни развој Шапца и Србије. Шабац је у том периоду био одмах иза Београда, а понекад је у много чему и предњачио. По попису становника из 1840. године, у Шапцу је живело 4.800 становника, у Крагујевцу 2.200, а у Чачку 911. Као управитељ Шапца и Подриња (1816-1831), Јеврем Обреновић уводи низ цивилизацијских и европских тековина, о којима су многе књиге написане. Новине и „првине“ Јеврем уводи најпре у сопственој кући, чувеном Двору. У дворишту Јевремовог конака први пут у Србији запрегнуте су кочије са два прелепа бела коња. Обор-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана, просвећени Јеврем Обреновић, за све се интересовао; нарочито за добре и расне коње. Често се могло видети како момци водају његове коње по дворишту. Имао је велику збирку коњских орми за јахање. Иако је храмао при ходању — што је била последица заточеништва у београдској тврђави — Господар Јеврем је проводио многе дане на коњу и био изванредан јахач. Чим би сео у седло, ништа није указивало на то да је имао проблема при ходању. Сматра се да је Господар Јеврем био први у Србији код кога су се у коњушници могле видети јасле од мермера у облику шкољке. Сваког госта, по свршеном послу, водио је у коњушницу да му с поносом показује своје коње. Ослобођење од турске власти донели су хатишерифи из 1830. и 1833. године. Овим историјским документима, српски сељак је раскинуо последње феудалне окове. Могао је да гаји стоку и пољопривредне културе на својој земљи, по личном избору. У Србији тога времена било је забава, везаних за традиционална народна такмичења. Мушкарци су се надметали у бацању камена с рамена, рвању, скоковима из места и из затрке. У Шапцу и околини велику популарност у народу уживале су коњичке трке. Оне имају дуготрајну вишевековну традицију. Још од старина, Шапчани су држали и одгајивали добре коње, приређивали кошије (трке на коњима) и поносили се добрим коњима. Овај спорт, као и много тога другог, зачет је у Шапцу, заслугом Господара Јеврема Обреновића. Из тих давних времена, Шапчанима су остале у наслеђе две велике љубави: према коњима и коњичким тркама. По народном предању, прва организованија и значајнија трка, одржана је у Шапцу око 1820. године, у време када је Шабац, под управом Јевремовом, доживљавао свој велики успон. Стаза је била „од кафане Ђоке Сокиног до шабачке бијеле калдрме“. Дистанца је износила око шест километара. Том приликом победио је Јово Бојанић, а други је био чувени џамбас Топуз Цјерибаша. Година 1820, сматра се и означава као почетак коњичких трка у Шапцу, као и у Србији. Већ 1829. године, у част рођења сина Милоша, Господар Јеврем је заказао трку коња и велику гозбу. Шабачка штампа је овај догађај описала на следећи начин: „Најлепша и најзначајнија забава у програму тога весеља, биле су трке коња, на које су подолазили такмичари из разних места Србије и Босне. Та трка је приређена на месту, где је касније било тркалиште Дриносавског кола јахача 'Кнез Михаило' (Михаиловац — данашње вашариште), само што је тркалишна стаза била много дужа и сасвим права. Полазак је био од великог моста код Дреновца, дреновачка ада, а долазак на оном месту, где је некад била општинска гостионица, код паробродске станице. На месту пободног стуба, били су разапети многи шатори, за госте-гледаоце, међ' којима је било и доста Турака. У неким шаторима пекла се и кава. Многи трговци из Ваљева и Шапца и велики број народа из села, из шабачког округа присуствовао је тој витешкој свечаности. Од чувених људи за које знамо, беху подолазили: Прота Ненадовић, Бошко Тадић и Никола Луњевица“. Награде су биле богате, и састојале су се из живих грла, из новца и разних предмета. Колико је било награда за такмичаре, толико је било пободено стубова код победничког стуба. За сваки стуб, била је привезана, односно окачена, по једна награда. Па како је који такмичар на ред стизао, тако је одмах и узимао по једну награду. Награде су биле следеће: Прва награда — један танковијаст, алатаст хат, потом један во, па бошчилук, чоха, ован, јабука (и у њој дукат), рог овнујски (напуњен с неколико рубаља и зачепљен), итд. Прву награду однео је један такмичар из Босне. Који су такмичари однели остале награде није било могуће сазнати, сем да је дукат и јабуку однео један крупан коњ, чилаш, купљен у Сарајеву. Мислило се да ће чилаш однети прву награду, што би се и десило, да није био озум (јогунац), услед чега је закаснио са поласком. У ери данашњих модерних галопских трка, доста коња има такву нарав. Због те особине заостају у старту, па их то, често, кошта бољег пласмана у тркама. Чилаш је био својина Јована, званог „Барјактар“, брата од стрица Ристе, оца Николе Чупића-Куртовића, бившег артиљеријског капетана. За танковијастог алата, који је дат као прва награда, Господар Јеврем је Николи Луњевици дао једног дората, купљеног од Јевте Каменице. Сигурно је да је са тркама продужено и касније, писало је у „Малим новинама“.
Већ у првој половини XIX века, Србија је била позната по богатству стоком: говедима, свињама, овцама, али је највише била позната по броју и квалитету коња. Шабац не би био то што јесте, да и у овој области није предњачио. Као друга варош Србије, од странаца (Феликс Каниц, аустријски археолог и путописац) убрзо добија епитет „Мали Париз“, због уређења и чистоће. У то време у Шапцу се чине велики напори да се привреда и сточарство што више развијају. Да се ситуација побољшавала и да се у томе истрајавало, говори и „први државопис Србије“, који потврђује такве наводе. У њега су ушли подаци из 1859. и 1866. године, па је у Шапцу и шабачком округу, тих година, било највише коња по броју становника у целој Србији. Коњски фонд у нашем округу имао је више коња него: ваљевски, ужички, руднички, београдски, чачански, крагујевачки, подрињски... У периоду о којем говоримо, пожаревачки крај имао је, такође, велики број коња. Као последица тога, 1852. године, оснива се прва српска ергела у Ћуприји, која се 1858. године сели у Пожаревац и по кнегињи Љубици добија назив „Љубичево“. Али прави замах, развој и гајење расних грла, кренуо је када је дошло до оснивања коњичких клубова. Први коњички клуб у Србији основан је у Шапцу. Заслугом угледних Шапчана, г. Панте Куртовића и његовог брата од стрица, Милосава, на Ђурђевдан 23. априла 1888. године, основано је Коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1890, мења назив у Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Господин Милосав Куртовић борави две године у Бечу, у коњичкој централној школи. Сасвим разумљиво, тамо присуствује коњичким тркама, а пошто су он и његов брат г. Панта Куртовић били резервни коњички официри, дошли су на идеју да у свом родном Шапцу оснују коњички клуб. Овај део Србије имао је богат коњски фонд, а имао је и дугу традицију коњичких трка, која није заборављена. У прве две године постојања Коло јахача организовало је по два тркачка састанка годишње: о Тројицама, и 4. септембра, на рођендан кнеза Михаила, чије име је Друштво носило, и који је био веома заслужан за свеукупни развој овог спорта. Прва трка одржана је од Думаче до Шапца, у дужини од око 5 километара. Према сећањима савременика, у њој је учествовало 10 до 12 коња, а први на циљ је стигао коњ Павла Самуровића. Циљ је био пред конаком Господара Јеврема Обреновића. То су биле прве активности Друштва, везане за одржавање трка. Касније, 1889. године, трке почињу да се одржавају код савског пристаништа (одмах иза „Ђумрука“). Место, касније, добија назив „Михаиловац“ (данашње вашариште), по Колу јахача. На овом месту трке су одржаване готово 40 година. У другој години од свог оснивања, тркалиште је почело да се уређује. Житељи, не само Шапца, него и даље и ближе околине, одушевљено су прихватили ове манифестације. Те 1889. године, почиње да излази и шабачки лист „Претеча“, који је био претходник будућег „Витеза“. Власник „Претече“ био је Коста Јездимировић. Сакупљањем добровољних прилога, Претеча је помогао да се, између осталог, подигну споменици браћи Недић и војводи Луки Лазаревићу и његовим храбрим коњаницима. Позиве за трке, резултате са трка или нека друга слична обавештења, Коло је објављивало, у прво време, преко „Шабачког гласника“. Међутим, интерес према коњичком спорту и коњарству толико је порастао, да је превазишао оквире Шапца и околине. Обзиром на углед и значај, које је Друштво стварало, на Никољдан 6. децембра 1889, освануо је „Витез“ — лист за српско витештво и привреду. Власник листа било је Коло јахача „Кнез Михаило“, а главни уредник г. Милосав Куртовић. Тако је прво Коло јахача за коњички спорт у Србији, добило свој лист. У првој години излажења, „Витез“ је издаван три пута месечно, а у другој, и касније, два пута. Дакле, историјске чињенице говоре да је прво коло јахача у Србији основано управо у Шапцу, 1888, а не — како се у савременој престоничкој јавности и неким медијима сматра — да је до тога дошло у Београду, 1890. године, оснивањем Дунавског кола јахача „Кнез Михаило“. Неколико битних догађаја, 1888., обележили су, дакле, развој и полет коњичког спорта и коњарства у Србији. На Тројице 20, 21. и 22. маја 1890. године, уз помоћ општине шабачке, Коло јахача „Кнез Михаило“ организовало је прославу и велике коњичке трке, у част 100-годишњице рођења Јеврема Обреновића. За овако значајну прославу „Коло је наручило израду металне споменице, на којој је био означен датум прославе, док је у средини, с једне стране, био лик Јеврема, а с друге, кнеза Михаила. Првог дана прославе, 20. маја, пристигли гости у Шабац били су најважније личности ондашње Србије: краљ Александар, краљ Милан (дошао специјално из иностранства, на позив Кола јахача), митрополит Михаило (раније: владика шабачки); краљевски намесници: Јован Ристић, Коста Протић и Сава Грујић; Јован Ђаја, министар унутрашњих послова, Коста Таушановић, министар народне привреде, Владан Ђорђевић, министар на расположењу, Никола Пашић, председник Народне скупштине и председник београдске општине, затим, аустријски генерални конзул Стефани, као и представници суседних општина, Српског пољопривредног друштва, Велике школе и остали. Град је био најсвечаније украшен заставама и зеленилом, нарочито улица која је водила ка пристаништу (данашња улица краља Александра I). На тврђави су пуцали топови; све је било спремно за велику прославу. Госте је требало што боље дочекати и сместити, а Шапчани су по томе били на далеко чувени. Посебно одушевљење, изазивао је шабачки парк. „... отишли смо да видимо шабачки парк или, како га Шапчани зову: 'општинска башта'. Башта је одиста била лепа и украшена. Свуда се по њој зеленила трава, а око стаза је било посађено цвеће. Осим тога, у њој је владала примерна чистоћа, што показује да Шапчани и њихова општина јако пазе и чувају свој парк. Београдски Калемегдан, само што се одликовао лепшим положајем, са којега је био и лепши поглед, али је шабачки парк био уређенији и од њега“ — писало је у тадашњој штампи. Првог дана изашао је специјални број „Витеза“, са сликом Јеврема Обреновића преко целе стране. Прво село од Шапца ка Поцерини „Муселини“, добија по Господару Јеврему ново име „Јевремовац“. На прослави 100-годишњице рођења Господара Јеврема и тркама, које су одржане њему у част, присутно је било много публике, али и такмичара. У пет одржаних трка, укупно је учествовало 99 грла. Награде су биле сасвим солидне. Победничка трка је одржана последња. У њој је учествовало, чак, 47 грла. Победу је однело грло „Белка“, Владимира Протића из Шаторње, а власник је за освојено прво место у трци добио пехар краља Милана.
Успешне коњичке трке у Шапцу и велики одјек који су оне изазвале, утицале су на стварање и других коњичких друштава у Србији. Прво — у Београду, потом у Крагујевцу (Шумадијско коло јахача), у Нишу (Моравско коло јахача), у Зајечару (Тимочко коло јахача), и др. Од 1892. године, „Витез“ (од 19. броја) постаје званични лист свих коњичких клубова Србије, а главни и одговорни уредник постао је Милосав Куртовић. Половином 1892. године, за свој рад у коњичком спорту, одликован је Таковским крстом IV реда. Г. Милосав Куртовић, функцију главног и одговорног уредника „Витеза“, обављаће до 1898. године, када бива постављен за генералног српског конзула у Скопљу. Коњичке трке у Шапцу, после ових догађаја, постају традиција. Шабац добија пастувску станицу, са великом шталом, управном зградом, становима и другим мањим објектима. Капацитет је био за 60 пастува, а коштала је шабачку општину тадашњих 120 хиљада динара. Сви радови су били завршени до децембра 1897. године. У 1907. години, у шталама је било 55, а у 1908. — 50 грла. Овај број је углавном био исти за више година унапред. Године 1912, одржава се први тркачки састанак, а у преподневној изложби коња учествује 175 грла. На целом дану, одржаће се четири трке, и пета — официрска. Све до избијања Првог светског рата, 1914. године, за 25 година постојања, Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“ имало је велики утицај на развој коњичког спорта у Шапцу и широј околини, па и у целој Србији. Међутим, Велики рат, који је трајао четири године, опустошио је Шабац и Подриње. Према неким подацима, Подриње је у овом рату изгубило 32 хиљаде коња. Узимајући у обзир и балканске ратове, уништено је сигурно преко 25 хиљада грла. Из тог разлога, у послератном периоду, коњи су првенствено коришћени као радна снага, док на трке нико није ни помишљао. Поред свих проблема, у рату је сасвим уништено и тркалиште на „Михајловцу“. Трибине су у борбама сасвим разрушене, а све што је било од дрвета, нестало је. Током рата, била је уништена и пастувска станица. Десеткован је и живи фонд у грлима, али и зграде и инвентар. На локацији некадашњих Грмића — између окружне болнице и игралишта ФК „Мачве“ (данашње насеље „Тркалиште“) — шабачка општина је поклонила коњарима нов простор. Ту је изграђено најмодерније тркалиште, које је коштало око милион динара. Изградња хиподрома трајала је две године. Комплекс је обухватао простор од 35 хектара. Био је обезбеђен солидном, два метра високом оградом. Велика трибина имала је 1000 седишта. Направљене су посебне ложе: судијска и почасна, урађене баријере, обезбеђен простор за стајање... Нови хиподром свечано је отворен 18. септембра 1927. године. На првом јесењем састанку Кола јахача, на тркалишту је било присутно око 6000 душа. „Шабачки гласник“ је, 1931. године, о хиподрому који је тада био међу првима у земљи, писао следеће: „На тркалишту је за трке било све прелепо уређено, и хиподром заузима прво место међу хиподромима у нашој земљи. Не би се много претерало, када би се поновиле речи једног одгајивача са стране, који је приликом једне своје посете шабачком хиподрому рекао: — Па, ово изгледа као да сам у Енглеској, рецимо у Ливерпулу или у Епсому. У периоду од 1921. до 1941. године, по правилу, годишње су се одржавала по два тркачка састанка, али их је било и по три, и по четири, са обавезним изложбама коња. Педесетогодишњица постојања и рада Дриносавског кола јахача "Кнез Михаило“ била је 1938. године. Главне свечаности одржане су 6, 7. и 8. маја, у дане када је Коло јахача основано педесет година раније. Клупска слава Св. Ђорђе обновљена је 6. маја 1938. године, и том приликом освећена је нова застава Кола, поклон краља Петра II Карађорђевића (данас: у поставци шабачког Музеја). Тих свечаних дана, одржано је пет великих трка, и издат јубиларни број „Витеза“, са биографијама Милосава и Панте Куртовића, којима су биле посвећене и две трке.
У предратном периоду, из Шапца и шабачког подручја, грла која су се по свом квалитету издвајала, била су власништво чувених одгајивача: Буде Стефановића из Шапца, Јовише Берића из Маова, Аксентија - Ракана Смиљанића из Белотића, браће Терзића из Штитара, Љубомира Савковића из Шапца, Добре Николића из Шапца, Миодрага Костића из Шапца, Душана Анића из Владимираца, браће Тадић из Штитара, Боже Николића из Шапца, Михаила Туфегџића из Штитара, и других. Од 1937. године, као врло успешан јахач из нашег краја, појављује се Милорад Личанин из Маова. Вештину јахања научио је код Јовише Берића, чије коње је често јахао. Пред сам Други светски рат, Личанин постаје један од најбољих џокеја у нашој земљи, легенда београдског хиподрома. Током фашистичке окупације земље (1941-1944), ни коњарство није било поштеђено. Коњичких трка тада није ни било, а шабачки хиподром је био узурпиран за сасвим друга коришћења: једним делом претворен је у фудбалско игралиште, а средина је коришћена као привремени аеродром за лакше летeлице. Током окупације, уништено је 60% коњског фонда. После Другог светског рата, нестало је и престало са радом и Дриносавско коло јахача „Кнез Михаило“. Године 1950, почетком априла, у згради данашње Више пољопривредне школе основан је Клуб за коњички спорт „Сава“ (касније: КК „Сава“), који је постојао следећих педесетак година. Након завршетка Другог светског рата, много домаћина из Шапца и околине, остало је без знатног дела своје имовине, па и без својих коња. Захваљујући својој љубави према коњима и тркама, успели су да овај атрактивни спорт спасу од пропадања. Наставили су да гаје и припремају коње за трке. До 90-их година прошлог века, сјајне резултате у Шапцу и изван њега, постизала су следећа грла: „Алжир“ Јовише Берића из Маова, „Галипољка“ Немање Марјановића из Штитара, „Шапчанка“ Буде Стефановића и „Срећка“ Воје Ђурића из Шапца, „Сарајка“ браће Малетића и „Кива“ браће Игњатовића из Мајура, „Касандра“ Ранка Николића из Кормана, „Мачванин“ и „Мадрид“ Чедана Тадића из Шапца, „Кадет“ шабачког адвоката Рада Лекића, и други. Од 1990. до 2000. године, шабачким и хиподромима Србије харају: „Еден“ и „Кенеј“ (шт. „Агробенд“), „Сафир“, Драгана Иконића, „Аска“ и „Гуарнари“, Рада Марковића, „Пасат“, Светислава Костића, и други. По мишљењу највећих ауторитета за галопски спорт у Србији, ЕДЕН је био најбољи шабачки коњ XX века. ГУАРНАРИ (увежен из Енглеске, с најбољим педигреом у Србији), био је шампион Југославије, 1998. Велико коњичко такмичење „Шампионат балканских земаља“, одржано је у Шапцу 1983. године. Прелазак у „Нови миленијум“ донео је невероватну експанзију Шабачком хиподрому и успехе коња из нашег града и околине. Вративши се готово два века у назад, 2004. године, Шапчани су наслеђе госп. Јеврема овековечили тако што су новоформираном клубу дали назив КК „Шабац 1820“. Данас, 2024. са поносом можемо рећи да КК „Џокеј клуб“ успешно баштини традицију дугу преко два века. Највећа зелена површина у граду и најлепша травната стаза у земљи одлични су услови за држање, тренинг и трке галопера. Шабац је тако постао најуређенији и најнапреднији центар коњичког спорта у Србији и окружењу. Ни добри резултати нису изостали. Од 2000-те године, до данас, грла са шабачког хиподрома имала су најбоље резултате у историји: „Arnado“, „Iron Lady“, „Piccolo Fiore“, „Ela Mala“ (победила у Мем. краља Александра, 2008, баш у Шапцу), „Sunset Crеst“, „Ivo Džima“, „Gracias a la Vida“ (такође, победила у трци Мем. краља Александра у Шапцу, 2014), „Ile de France“... Победник 93. српског дербија, „Елдорадо“, прича је за себе. Захваљујући госп. Јеврему и његовом визионарству и свему што нам је оставио у наслеђе, Шабац је својим Хиподромом постао „Елдорадо“ за један (коњички) од најотменијих спортова на планети. Први пут у историји дугој 93 године, откако се трчи „Српски галопски дерби“, Шабац је имао победника. Године 2015, на хиподрому код „Цареве ћуприје“, у импресивном маниру (лако), победник је био шабачки коњ „Елдорадо“. У власништву г-дина Александра Деспотовића, тренингу код Бојана Шендековића, вођен чврстом руком џокеја Александра Шашића, из „Српског дербија“ у Шабац је донео пехар, ловоров венац и сребрну потковицу. Захваљујући њему, наш град је скоро па редовно имао најуспешнијег власника (шталу), тренера, џокеја и, наравно, коња у Србији. „High lights“ последњих петнаест година двадесет и првог века, хиподрома и галопског спорта „Малог Париза“, представљају три кључна момента. Године 2008, из Београда је премештен, да се трчи у Шапцу, „Мем. краља Александра“ (поред дербија, најзначајнија трка у календару галопских надметања у Србији). По рангу и квалитету српски пандан „Трци краљева“ из Royal Ascot-a у Енглеској. Захваљујући овом галопском спектаклу, 2012. године, у Шапцу су установљене „Шабачке коњичке свечаности“, које трају два дана. Посебна драж и особеност овог фестивала коњичког спорта је избор за „Ladies Day“. Том приликом, пред многобројном публиком, бира се дама са најлепшим шеширом , хаљином и, уопште, најбољим изгледом, шармом и стајлингом на хиподрому. Године 2008, одржан је „Tesic racing day“, тркачки дан, на којем је инаугурисан највећи наградни фонд, икада исплаћен на нашим хиподромима. У одржаних шест равних галопских трка, чак четири биле су ранга „Group 1“. Пре два века, госп. Јеврем је дошао и настанио се у Шапцу. Наслеђе и дух његове личности коју је унео у темеље и развој привреде, архитектуре, културе, уметности, и коњарства нашег града, остају присутни у свести, бићу и интелектуалној снази Шапчана. Има ли бољег примера од „Елдорада“ и његове историјске победе у „Српском дербију“, готово два века касније?
Ненад Јовановић
